ЉИШКE КУЛТУРНE ВЕЧЕРИ

У оквиру ЉИШКИХ КУЛТУРНИХ ВЕЧЕРИ у смирај деветог јулског дана догодило се чудесно предсказање, најпре на дворишној сцени "Гордана Косановић", а потом у самој Библиотеци "Милован Данојлић" у Љигу...Све је још титрало од врелине и јаре, па присутни нису сигурни да ли су све то видели или им се само снило. Најпре подмладак КУД-а Љиг отворио је вече са два сплета игара, а онда су вођени зналачком руком васпитачица Раде и Вере наступили предшколци Вртић Каја Љиг . Био је то део њиховог пројекта о Србији, посвећен завичају и Косидби на Рајцу, којим је ова манифестација најављена на један од најљупкијих и најоригиналнијих начина. После 55 година њени оснивачи и организатори могу да буду спокојни, јер имаће ко да настави традицију! А онда су рефлектори окренути ка централној личности вечери, професору Слободану Ж. Марковићу, чији нам се лик смешио и будно нас пратио читаве вечери са портрета чији је аутор Ирена Палечек Радмановић, академска сликарка. И има ли бољег увода за проучаваоца дечје књижевности од дечје игре и песме, за човека који је обогатио Дечје одељење љишке библиотеке са 7000 наслова и оставио нам у аманет бригу о дечјој души која најбоље стасава читањем.

А о професору Марковићу говорили су Мирко С. Марковић, његов син, јединац, коме су управо посвећени професорови "Записи о књижевности за децу" и професор др Бошко Сувајџић, који је представио своју најновију књигу о поезији Десанке Максимовић "Сунце сија" коју је посветио свом професору и великом учитељу Слободану Ж. Марковићу. И док је син јединац, Мирко, говорио о томе како је изневерио нека очева очекивања и како је присутни Бошко Сувајџић, био његовом оцу све што он није, заборавио је да помене тај маг "приче и причања", који зналачки и шеретски спаја Љиг и Јапан, галаксије и саксије и твори сјајне библиотечке пројекте, да му је име освануло у јучерашњем Културном додатку Верерњих новости, као и приказ његове збирке прича"Лајковачком пругом" чији је централни јунак Радован Бели Марковић.

И тако док је јулско СУНЦЕ СИЈАЛО над Љигом и златило истoимену реку, док је Професорова сен лебдела над бившим студентима, познаницима и комшијама, док су се будући читаоци и косачи умиривали у мајчиним крилима још устрептали од наступа, присутнима се достојанствено обратила једна Мајка и отворила изложбу фотографија свог преминулог сина, младог архитекте Немање Богдановића из Аранђеловца. Направили смо искорак ка Италији коју до сада нисмо знали и окупили се око трпезе љубави и сећања док су нас са зидова библиотеке водили тргови Фиренце и Рима, музеји Венеције и плаветнило језера ..Тако је вече утихло у жагор, лепоту и незаборав...